Psi planine Kabek - 1 deo

"U ovom delu hocu da pretstavim drevnu rasu pasa, koju su gajili cobani Kavkaza na teritorijama Gruzije (Kazbekskog, Dusetskog, Leninogorskog i Tianetskog reona), Severne Osetije, Ingusetije i Cecenije. Takodje populacija cobanskih pasa se raspostranila u Savropoljski kraj i na stepske predele Dagestana.
Jos pre pocetka proucavanja cobanskih pasa Kavkaza u mom saznanju, na osnovu procitane kinoloske literature, se formirao moj prototip cobanskog psa. To je pre svega, pas dzinovske visine, rundav, grublje konstitucije, sa obimnim kosturom, ponekad i nesto tezi, sa kupiranim usima i cupavim repom.
1978. godine poceo sam proucavanje ovcara u mestima njihovog iskonskog stanovanja - u obljiznim reonima planine Kazbek. Prvo su bili prouceni neki primerci u gradu Vladikavkaz (Severna Osetija). Vladikavkaz se nalazi na ulazu u Darjalsku klisuru, koja prolazi kroz glavni Kavkaski hrbat.
Nakon upoznavanja sa cobanima, poceo sam da proucavam populaciju gradskih pasa. Mnogi cobani Kazbekskog reona imaju kuce u Vladikavkazu. Sretao sam pse pretezno kratkodlake. Cobani su hvalili taj tip pasa, objasnjavajuci, da su ti psi fizicki jaci i poseduju veci radni potencijal. Ti psi, koje sam video po kucama su obavljali posao cuvanja. Uglavnom su imali visinu, koja kod muzjaka nije prelazila 75-76 cm u grebenu, kod zenki - 72 cm. Srednja visina muzjaka je bila od 68 do 76, kod zenki - 63-67 cm. Snaznog i snazno-grubog tipa konstitucije, sa dobrom muskulaturom, pravilnom gradjom prednih i zadnjih ekstremiteta. Psi su ljuto lajali na mene, delovali su aktivno, pokazivali izvanrednu sposobnost ka skokovima. Srednja tezina, bez obzira na tu visinu je bila otpriliki od 45 do 60 kg. Iskreno receno, mislio sam da to nisu najbolji psi naseg regiona, i nadao sam se da cu videti te pse, koji sam zamisljao. Koliko mi je dozvoljavalo vreme, trazio sam nove i nove primerke. Tako je prosla godina dana, ali nista kardinalno novo nisam nasao. Opet i opet sam sretao pse tog tipa po dlaci, bili su i psi prelaznog tipa po odlakanosti, ali ih je bilo znatno manje. Retko su se sretali i dugodlake jedinke, ali oni se nicim nisu razlikovali od kratkodlakih i srednjodlakih pasa, osim duzine njihove dlake. Najvise je porazavala raznovrsnost boja i preovladavanje sarene boje razlicitih njiansi: fleke po telu su bile od svetlo-zuckaste do tamno-mrke boje, retko - crne fleke. Takodje su se sretali jednobojni psi - od cisto belog do ridjeg, nesto redje - sivi, mrki i tigrasti.
Cobani su mi savetovali da ne trosim vreme na obilazenje grada, vec da sacekam prolecno premestanje stada ovaca u planine, zato sto za kratak vremenski period mogao bi se videti veci deo cobanskih pasa, koji se nalaze u okolini planine Kazbek. Cobani su mi pokazali, gde je najbolje docekivati stada, i objasnili zasto se radi prebacivanje stada u planine. Zimi ovce ne mogu da pasu u planinama zbog sneznih lavina, odrona i magle. Zbog toga dvaput godisnje cobani prelaze sa planina Kazbekskog masiva u stepe Dagestana i Cecenije, i nazad. Taj put, duzine oko 400 km, veoma je tezak i dug, traje skoro mesec dana. Po zavrsetku puta ovce slabe zbog nedostatka hrane, jer stada se krecu po jednoj marsruti, da ne bi ozledili poljoprivredna dobra. Tako da prva stada jos imaju sta da jedu, dok ostali moraju da gladuju. Kad stignu u planine ili stepe Dagestana, potrebno je dve nedelje, da bi ovce povratilie svoju tezinu.
Tako da sam krajem maja 1979 godine uzeo odmor i svaki dan isao u selo Balta (Severna Osetija), sto je 12 km od Vladikavkaza. Nasao sam odlicno mesto za posmatranje. To je bio most, gde su sva stada prelazila sa desne obale reke Terek na levu. Za vreme mog odmora trebala su proci sva stada ovih reona. Svako jutro dolazio sam autobusom na odabrano mesto i strpljivo ocekivao njihov dolazak. Proslo je nekoliko dana, pocela da pristizu stada, a sa njima i dugo ocekivani psi. I opet isti psi, samo ne puni energije, vec umorni, oslabeli, sporo su se kretali pored ovaca, stedeci svaki pokret. Neki psi su bili vezani za magarce ili kocije, oni su takodje delovali umorno. Moglo je dovoljno blisko da se pridje njima i da se gleda.
Ako bi se psima pruzila prilika da legnu i da odmore - oni nisu propostali tu mogucnost. Nocu, kada se stado zaustavljalo zbog nocenja, psi su se preobrazavali i radili svoj posao odlicno. Da, tezak je bio njihov put. Kad sam video sve to, postalo mi je jasno, da taj pas, kojeg ja cuvam u svojoj masti, najverovatnije ne bi mogao da prodje ovaj put od "crnih zemalja" do planina. Ako se psi ove visine toliko umaraju, sta onda reci o krupnim i masivnim jedinkama. Specifika njihovog rada je izabrala optimalnu visinu. Mit o ogromnim dimenzijama cobanskih pasa se razvejao bez traga. Najveci primerci, koje sam sreo nisu bili vislji od 75-76 cm u grebenu, ali takvi psi su bili izuzetci. Vecina vidjenih pasa imala je umerenu agresivnost prema nepoznatom coveku. U uslovima slobodnog drzanja, psi ne mogu imati znacajnu agresivnost prema starncima, zato sto u vreme prelaza oni se nalaze na tudjoj teritoriji i instinktivno ne reaguju na strance. Ali cim stado stane na odmor, kod pasa momentalno se budi instinkt zastite.
Tako je proslo prolecno premestanje brojnih stada ovaca, koje je ostavilo neverovatan utisak na mene. Na nov nacin sam poceo da osecam prirodu Kavkaskih planina, kao da sam dotakao daleku proslost, kao i zivot ljudi, koji zive u planinama. Upoznao sam karakter ljudi, koji se bave ovim teskim poslom. Krajem godine poceo sam da prepoznajem - stada kog reona se pribljizavaju. To moze da se vidi po kocijama, konjima, i , naravno, psima.
Od cetri stocarska reona, cija su stada prolazila ovom marsrutom, najvise paznje je zasluzivao Kazbegski reon. Cobani ovog reona imali su najveca stada, dobro ugojene ovce, mnogo konja i kocija, bili su bolje odeveni, druzeljubiviji i pricliviji. Bolje od drugih su govorili ruski. I, naravno, psi... Najbolji psi su pripadali Kazbekskim cobanima. Vecina njih je bila u privatnoj svojini, dok u drugim reonima velika kolicina pasa je pripadala kolhozima i sovhozima. Tako da psi kazbeksih cobana bili su rasniji i snazniji.
Naravno, posle ovog pracenja i posmatranja mnogobrojnih stada i njihovih pratioca ostalo je dosta "belih fleka" u mom proucavanju cobanskih pasa. Ali jasno je bilo jedno - skoro polovina vidjenih pasa nije pretstavljala priplodnu vrednost.
Najbolji psi Kazbekskog, Dusetskog, Leninogorskog i Tianetskog reona u masi su rasni i jednog su tipa. Nose u sebi najboljiu krv kazbekskih pasa".


Robert Vartanjan, "Psi planine Kazbek"
Vladikavkaz - 2003

 

prevod - P.Simic 

Write a comment

Comments: 3

welcome!


website counter

Free Web Page Counters
free counters