Kavkaski volkodav

SEVERNOKAVKASKI VOLKODAV
ILI KRATKODLAKI KAVKASKI OVCAR

Sa raspadom Sovjetskog Saveza, Rusija je nasledila vecinu prava i obaveza SSSR-a. Tako je postala i zemlja-patron rase "Kavkaski ovcar". Danas je opste poznato, da su Kavkaski ovcari Rusije, svetski poznata pasmina, koja se gaji kao i svi ostale rase u uslovima kulturnog odgoja (klubovima, odgajivacnicama i sl.). Zahvaljujuci ljubiteljima i odgajivacima ove pasmine sakupljeno je ogromno iskustvo uzgoja i rada sa Kavkascima. 

Ali, oko pola veka pre toga (po istorijskim parametrima to nije veliki period) kavkaski ovcar je bio izvorni pas Kavkaza, takozvana rasa "narodne selekcije". I, jako to cudno zvuci, bas Kavkaski region u uzgoju kavkaskih ovcara u poslednje vreme izgledao je kao "bela fleka". Ali ipak, psi-volkodavi (* bukvalan prevod sa ruskog - pas "davioc vukova") i dalje su cuvali stoku na planinama Kavkaza. Nekoliko puta su specijalisti-kinolozi i ljubitelji Kavkaskih ovcara kretali u ekspedicije na Kavkaz zbog proucavanja populacije "aboridjina Kavkaza“- tj. izvornih Kavkazaca, sa ciljem ispitivanja mogucnosti njihovog daljeg koriscenja u uzgoju rase "Kavkaski ovcar". Rezultati su bili razliciti, ali prikupljen materijal i iskustva su veoma interesantni. 

Ti psi i dalje zive u svojoj istorijskoj domovini i sluze coveku kao i pre. O njima se uvek mnogo govorilo, raspravljalo, bili su spominjani pod raznim nazivima. Istina o njima uvek se tesno preplice sa bajkama i legendama o ovim veoma pametnim i neprobirljivim stvorenjima, o njihovom neverovatnom borbenom duhu i izdrzljivosti. Debate su se vodile i oko samog njihovog postojanja. Niko sa sigurnoscu nije mogao reci, koliko je velika ta populacija i da li je sacuvana "u cistoci" ili je metizirana sa psima drugih rasa. A i ko su oni danas  "pastirci" ili su samo "borbeni psi"? 

U novembru 2000. godine je bila formirana komisija u sastavu od eksperata FCI G. Kirkitskoj, M.Polivanova i eksperta RKF R.Vartanjana, koja je sprovela pregled izvornih Kavkaskih ovcara na teritoriji Severnog Kavkaza. Organizatori te ekspedicije su D. I N. Serdjukovi, vlasnici odgajivacnice "Pjatj Gor" iz grada Pjatigorska. Sakupljeni materijal kasnije je bio sistematizovan i predat u uzgojnu komisiju RKF, sa ciljem izdvajanja pasminske grupe pod nazivom "Severnokavkaski volkodav". Za vremje ekspedicije na Severni Kavkaz bila je sprovedena ekspertiza pasa odgajivacnice "Pjatj gor". Utvrdjeno je da ovi psi odgovaraju tipu, koji je opisan u projektu standarda pasminske grupe "Severokavkaski ovcar" i nisu dovoljno tipicni za rasu "Kavkaski ovcar". 

Veoma je interesantan materijal iz ekspedicije na Severni Kavkaz, od strane N.Ljvovoj i O.Krasnovskoj. One ovako prenose svoje utiske o psima sa Kavkaza: “Prosli smo vise od 700 km po Severnom Kavkazu i pregledali vise desetina kavkazaca-aboridjina. Na kraju mozemo da konstatujemo, da su nasi utisci od vidjenih pasa neverovatno pozitivni. Kratkodlakih i srednjodlakih ovcara na Kavkazu je veoma mnogo, oni mogu da se sretnu ne samo u pojedinim odgajivacnicama, koje gaje pse za borbe, nego i pored malih stada ovaca ili u dvoristima, a i prosto na ulicama. Prijatno nas je iznenadilo da nismo videli nijednog psa sa losim aparatom kretanja, lose razvijenom muskulaturom, nedovoljno razvijenim grudnim kosem, plasljivih ili preterano agresivnih, ili vidljivo metiziranih sa drugim rasama.

Skoro svi psi, koje smo videli, su izuzetno razvijeni fizicki, imaju mocnu, obimnu muskulaturu korpusa i ekstremiteta. Ova osobina je, bez sumnje, nasledna, zato sto je prisutna i kod veoma male stenadi i kod jedinki, lose odgajanih. Sto se forme glava tice, prosto je nemoguce govoriti o nekom ujednacenju. Ali moguce je izdvojiti nekoliko tipova i karakteristicnih osobina. Vecina vidjenih pasa imaju kratke, siroke u lobanjskom delu glave sa dovoljno obimnim njuskama i suvim usnima. Lobanje nisu visoke, stop nije izrazen, izrazene ceoni lukovi skoro da nismo sreli. Karakteristicna osobina pasa-aboridjina Kavkaza je veoma siroki i obimni grudni kos i odlicna razvijenost misica ramene regije. Sirina obezbedjena ne samo dobrom zakrivljenoscu rebara nego i polozajem plecke. Ona zaklapa nesto ostriji ugao sa horizontalom, nego kod vecine predstavnika evropskih “radnih” pasmina. Takav polozaj plecke prouzrokuje slobodniji polozaj lakta. Neophodnost takve anatomske gradje postaje razumljiva, kad pratimo kretanje psa po isprekidanom terenu. Kosa plecka i slobodan lakat dozvoljavaju prednjoj nozi psa da ima veci stepen slobode i da zauzme sto pogodnjij polozaj za odrzavanje ravnoteze u kretanju ili borbi. Ali takva konstrukcija ima smisla samo ako su vezivno tkivo i ligamenti psa veoma cvrsti i jaki, kao sto je slucaj kod volkodava Kavkaza. Ta osobina, verovatno, je genetski ustaljena. Zato se vlasnici volkodava cesto zale da njihovi ljubimci preskacu sve moguce prepreke i veoma visoke ograde, pa cak mogu bez problema da se popnu i na merdevine, kako bi izasli napolje i do mile volje se setali. Jos jedna karakteristicna osobina ovih pasa je veoma razvijena i obimna muskulatura zadnjih udova uz veoma sirok njihov stav. Razumljivo je zashto je takva gradja neophodna volkodavu. Dlaka pregledanih pasa je kratka sa gustom podlakom (takozvani “divlji tip”), sama dlaka moze biti i ostra, tako i meka. Neki kratkodlaki psi ipak nose u sebi recesivan gen dugodlakosti, tako da od dva kratkodlaka roditelja mogu da se rode i dugodlaki psi. Boje vi|enih pasa bile su veoma raznovrsne: bele, ridje, sive, sa flekama, tackaste, tigraste, boje slame, sa maskama i bez.

Po temperamentu volkodavi kavkaza su veoma bliski kavkaskim ovcarima kulturnog uzgoja. Poseduju veoma jaku psihu, sposobnost brzom ucenju, ali imaju nekoliko karakteristicnih osobina. Kao prvo, lojalniji su prema ljudima. Bez toga pas pastirac ne bi ni mogao da opstane. Veoma izrazen mentalitet copora, sto dozvoljava psima da rade u kolektivu. Kod nekih populacija je dobro izrazena aktivnost u vecernjim i nocnim satima. 

Uzgoj pasa na Kavkazu uvek je uzimao za cilj dobijanje radnih pasa, bilo pastiraca, cuvara imovine ili pasa za borbe. Tako da su sve eksterijene i psihicke osobine ustaljene narodnim, a i prirodnim metodima uzgoja (eliminacija nepozeljnih jedinki). Ovi psi ostali su skoro nepoznati za vecinu kinologa Rusije. Verovatno, prednost dugodlakih kavkaskih ovcara je bila u spoljasnjem, "lepsem"  izgledu i njihovoj boljoj zasticenosti od hladnoce. A dalje dugodlaki kavkazac je bio prihvacen kao stereotip, i vecina ga prihvatala kao takvog. 

Danas izmedju Kavkaskih ovcara kulturnog uzgoja i aboridjinima Kavkaza nastao je jaz duzinom u 50 godina. Bilo bi skoro nemoguce, a nije ni pametno pokusavati ujediniti ove dve, vec samostalne, pasmine. Takvo ujedinenje donelo bi, verovatno, vise stete, nego koristi. Zato su entuzijasti i odgajivaci kratkodlakih pasa Severnog Kavkaza krenuli putem standardizacije i izdvajanja pasminske grupe pod radnim nazivom "Severokavkaski volkodav" ili "kratkodlaki kavkaski ovcar". 

Trenutna situacija sa ovom pasminskom grupom nije do kraja definisana. Nije jasno, ako odvajanje dve pasmine na kraju se ostvari, gde ce pripadati dugodlaki psi Kavkaza ili, obrnuto, kratkodlaki Kavkaski ovcari kulturnih linija? Da li ce biti dozvoljeno parenje dve jedinke, ako vode poreklo iz razlicitih pasmina, a fenotipski su veoma slicne? Je li dovoljna populacija Severnokavkaskih volkodava da bi dobila status samostalne rase? Na mnoga pitanja trenutno jos nema odgovora. 

Za sad projekat standarda "Severnokavkaskog volkodava" je predan na razmatranje uzgojne komisije RKF (Ruske Kinoloske Federacije), a ocenjivanje ovih pasa je moguce na izlozbama, odobrenim od RKF. Neophodnost formiranja odvojene rasne grupe bila je izazvana postojanjem bitnih principijelnih razlika u eksterijeru savremenih Kavkaskih ovcara i postajanje dovoljno velike jednotipne grupe pasa sa Severnog Kavkaza. 

Po prvi put Severnokavkaski volkodavi su bili eksponirani na VIII izlozbi Nacionalnog kluba "Kavkaski ovcari Rusije" 2002. godine u Podmoskovlju, grad Iljinskoje. Od ukupno 187 ocenjenih pasa bilo je 12 volkodava. Njih je ocenjivao ekspert FCI R. Homasuridze. Psi su stigli iz gradova Pjatigorsk, Vladikavkaz i planinskog sela Kazbegi (Gruzija). Psi se eksponirani pod nazivom "Kratkodlaki kavkaski ovcar". Najboljim predstavnikom Severnokavkaskih volkodava tad je postao pas po imenu Pjatj Gor Mamay, vl.Serdukovi iz Pjatigorska. Najbolji junior - Krutoj, vl. Samkanashvili, s.Kazbegi, Gruzija. Najbolji veteran - Pjatj Gor Boksan, vl.Serdukovi. 

U okviru IX nacionalne izlozbe "Kavkaski ovcari Rusije" 2003. godine u ringu kratkodlakih Severnokavkaskih volkodava je bilo predstavljeno 18 pasa (od ukupno 210 Kavkaskih ovcara). Psi su stigli iz Moskve, Pjatigorska, Kislovodska i Kazbegi. Dobro su nastupili psi vlasnistvo Abashidze i psi odgajivacnice "Pjatj Gor", vl.Serdukovi, kao i psi kazbegskogo uzgoja. Pse je ocenjivala ekspert FCI I.Pletneva, koja je za najboljeg predstavnika izabrala psa Dzhibira(vl.Aruzmanjan), koji je kao stene stigao u Moskvu iz Kazbegi. Najbolji junior postao je Pjatj Gor Shaman, vl.Ljvova, Moskva. 
 

Na X nacionalnoj izlozbi "Kavkaski ovcari Rusije" 2004. godine volkodave je ocenjivao ekspert iz Vladikavkaza Robert Vartanjan. Taj ring je bio dosta brojniji nego prethodnih godina - 33 psa. 
Robert Vartanjan je inace, autor knjige *Psi planine Kazbek*, u kojoj detaljno opisuje najbolje predstavnike ove pasmine na Kavkazu i zivot ovih pasa u prirodnim uslovima. Vise od 20 godina R.Vartanjan je sakupljao materijal o Kazbekskom psu, koji je konacno 2003. godine postao dostupan citaocima. 

Zahvaljujuci takvim entuzijastima, kao R.Vartanjan, D. i N. Serdukovi, O.Krasnovskaja, N.Ljvova, E.Levitina i mnogim drugima, psi Kavkaza postali su poznati sirokoj publici u Rusije i sire, sto uliva nadu da ovi psi nece pasti u zaborav ili biti odbaceni, kao "nedovoljno tipicni", vec ce doziveti svoje drugo rodjenje kao "nova stara rasa", koja ce sigurno naci svoje obozavaoce i pristalice. 

Pripremila: Polina Simic